Ispovest volonterke iz Zvečanske: Kivna sam na sestru koja baca dete kao džak, a on samo želi pažnju
May 24, 2024

Ispovest volonterke iz Zvečanske: Kivna sam na sestru koja baca dete kao džak, a on samo želi pažnju

6 min read

Video medicinske sestre zaposlene u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj ulici koji se danas pojavio i onoga što ona čini tokom njegovog trajanja, tokom minut i deset sekundi snimka, možda ste videli, a možda i niste. Možda ste izdvojili nekoliko minuta da pročitate tekst, a možda ste i odmahnuli rukom i rekli sebi u bradu “ma, šta ima da gledam”…

Evo, ja ću vam prepričati, ne morate da gledate snimak. Sestra u levoj ruci nosi telefon, a u desnoj detence, ne starije od, po slobodnoj proceni, dve godine. Kako se približava krevecu da spusti dete, sve češće gleda u telefon, a vidimo da dete drži za desnu ruku, iznad lakta i onda ga, uz blagi izbačaj, kao da dete sprema za budućeg atletičara, ubacuje u krevetac. Dete se dok ga nosi koprca, a kako i ne bi kad nimalo nije prijatno.

TA DECA NEMAJU NIKOG DRUGOG

Prvo što bi svaki normalan čovek pomislio je da li postoje kriterijumi za zapošljavanje osoba koje brinu o najmlađima, o deci koja, najčešće, nemaju nikog drugog da brine o njima. Znam, reći ćete da je ovo Srbija i šta drugo da očekujemo i male su plate i zapošljavanje preko veze… Ipak… Ipak… Oduvek tvrdim da je nerealno da neko odmah po završetku osnovne škole zna čime želi da se bavi ostatak života. Da li, kad ste i sami skoro dete, znate da ćete moći da radite s decom osam sati dnevno? Pa teško… Ipak…

Zvečanska, vaspitačica neprimerno se odnosi sa decom

Printskrin: FONDACIJA POKRET LEVIJATAN

Malo sam i kivna, jer kada sam ja otišla u tu istu Zvečansku, mislim na stacionar u istoimenoj ulici, s namerom da volontiram, rečeno mi je da im nisam potrebna. Imaju dovoljno volontera. Pričamo o periodu od pre desetak godina. A pošto nisam htela tako lako da odustanem, otišla sam ponovo posle nekoliko meseci. Čini mi se da sam prošla testiranje. Dobro, u redu, može, a je l’ nećete objavljivati neke insajderske informacije o Zvečanskoj? Interesovalo je psihologa s kojim sam razgovarala. Ne, neću, obećala sam tada, nisam zato došla. Već zato što volim decu i dugo sam razmišljala kako bih tu svoju ljubav mogla da “materijalizujem”. I dosetila se Zvečanske. I nije mi bilo teško da pre posla odlazim na sat, dva tamo. I jeste, upozoravale su me sestre da će biti teško, ali to sam negde i sama znala ili bar naslućivala.

ČIM SAM UŠLA U SOBU, OPKOLILI SU ME

Čim sam kročila u sobu prepunu dečijih kreveta i kada me sestra koju sam tada upoznala, predstavila deci, pohrlili su ka meni. Mislila sam oboriće me. Bilo ih je možda deset. Dečaka i devojčica. Uzrasta do najviše šest godina. Svi su hteli da im posvetim pažnju, da pričam s njima, da se poigramo. A ja nisam znala gde ću pre, jer svi su hteli pažnju odmah.

Bila je jedna devojčica, imala je hidrocefalus, što je stanje prekomerne akumulacije tečnosti u glavi. Obolele odlikuje i malo veća glava. Nazvaćemo je Milica. Bila je sva nežna, lagana kao perce i toliko bele puti da su joj se pod kožom videle vene i kapilari. Imala je i bliznakinju, zdravu, koju su roditelji, ako se dobro sećam zadržali, a nju dali u dom. Jednog od mojih poslednjih dana tamo došao je bračni par iz Amerike. Nešto kasnije sam videla Milicu u rukama žene i došlo mi je da viknem:

– Ne, spustite je dole, to je moja Milica! Ne znate vi ništa o njoj! – ugrizla sam se za jezik da to i ne uradim zaista. Ne znate da joj poneki put pulsira mala, zelena vena na slepoočnici, ne znate da sam jednom, kad joj je ispala voćka koju su imali za ručak, pitala sestru je l’ smem da joj dam bananu koju sam imala u torbi, pa je onda gledala, kako skoro ne žvaćući guta onu bananu, pa mi bilo krivo što nemam još.

Zvečanska, vaspitačica neprimerno se odnosi sa decom

Printskrin: FONDACIJA POKRET LEVIJATAN

Znala sam, međutim, da će joj bilo gde van institucija biti bolje nego u domu. Ne zbog sestara koje ne ispuštaju telefone iz ruku, jer, koliko sam mogla da vidim, stvarno su se trudile da toj deci budu i otac i majka. Neke su to čak radile s osmehom… Već zbog pažnje koju će dobiti, vremena koje će joj biti posvećeno, možda i lečenja i zašto ne i ljubavi.

UZMI MEEEE!

Bio je jedan malecki, zvaćemo ga Dušan, najmanji od svih, “okačio” bi mi se o nogu, zabacio glavu unazad i zapovedao: “Uzmi meeee!” I kako da na takvu molbu/naređenje to i ne uradite?

Jednom smo išli u šetnju do obližnjeg parkića. Bar njih petoro, šestoro je htelo da baš njih držim za ruku. Pa kako da ih sve povedem, a da se ne rasplaču ili posvađaju? Jer niko nije hteo da drži drugara za ruku. I onda se dosetim, dala sam svakom po prst, dvoje, troje s jedne strane i isto toliko s druge. Uplašena da ne “odlutaju” na kolovoz, shvatila sam da nema bojazni od toga da će se neko pustiti. Držali su me toliko jako…

TUŽNE ŽIVOTNE PRIČE

A sve njihove priče su tužne baš kao i činjenica da odrastaju bez roditelja. Čak i Petar, kog je majka povremeno obilazila, ali je ipak ostajao tu, bar dok se ona ne snađe. Ili Jelena, koja je, kako mi reče sestra, bila jedino preživelo dete svoje majke. Bilo ih je više, ali kako vrate dete iz ustanove pod majčino okrilje, tako mu se nešto desi i premine.

Bila je i jedna devojčica, Marija, delovalo mi je da je najstarija među njima. Gledala me ljutito, a umela je ponekad i da me udari. Brzo shvatite da je među decom u domu svaka emocija pojačana, stidljivi su još stidljiviji, bučni su još bučniji, a ljuti, pa oni umeju i da udare, ali ste svetlosnim godinama daleko od toga da se i vi ljutite ili zamerite, samo pojačate pažnju i pričate, mazite, volite…

Zvečanska, vaspitačica neprimerno se odnosi sa decom

Printskrin: FONDACIJA POKRET LEVIJATAN

Iako boli kad zamislite koliko ta deca sve rade onako vojnički, po naređenju, aj sad svi na spavanje, idemo na ručak, sad možete da se igrate, zamislite onda samo da se sami brinete za petoro dece, na primer, a ko ne i više. A oni svi mali, treba svakog presvući, pokriti, nahraniti, napojiti, uspavati, pomaziti, objasniti, reći, posavetovati, gledati da mu ništa ne zafali u toku dana…

RADITI S DECOM JE PRIVILEGIJA

I zato sam kivna što ova nazovi sestra ne ispušta telefon iz ruku i nosi dete kao da želi ruku da mu iščaši. Meni je to bila privilegija. Njoj očigledno samo posao, koji radi bez imalo ljubavi.

Često pomislim na tu decu, na to gde su sada i kakav je život bio prema njima. Da li se sećaju da su okrajke vekni hleba zvali kućica? Turbana na glavama kada zapate vaške?…

Ipak, sigurna sam u jedno, da je moja Milica, tamo negde, sad velika devojka.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!